Kako sam preživeo život

Doček Nove 2019. godine ni po čemu se nije razlikovao od ostalih. Malo probrano društvo, kućna zabava, jelka, pokloni i novogodišnje želje, planovi, čestitke. Tako je oduvek bilo. Naravno, novo jutro 1. januar, nosi sa sobom nova iskušenja.

Sumoran pogled na agendu i spoznaja da je popunjena do sredine jula meseca, frustrira me i nikako da me trgne da više to ne činim. Međutim, ja najbolje funkcionišem pretrpan obavezama, tešim se ispijajući kafu, dok se supruga meškoljeći budi, pokušavajući da napipa, sada već praznu polovinu kreveta.

Ipak, ponekad, čovek pokušava da prenebregne znakove pored puta ili ih pogrešno protumači. Ova 2019. godina od samog početka, nosila je dozu neke jeze. Ja sam to upravo tako i doživeo, nevešto racionalizujući sa nekom lakomom mišlju da verovatno uobražavam.

Svakodnevni posao u Urgentnom prijemu Šabac, adrenalinski me je potpuno zadovoljavao, držeći istovremeno i nivoe kortizola nesrazmerno visokim. Oko 8 dežurstava na mesec dana, godišnji raspored ispunjen obukama, edukacijama, kongresima širom Srbije, Evrope i sveta, „uskakanje“ u rizične transporte, isčekivanje otpočinjanja specijalizacije iz hirurgije, okupirali su moju pažnju.

Ono malo vremena za sebe, koristio sam da 2-3 puta nedeljno u noćnim terminima plivam po par kilometara, a vikendom kada ne radim posetim familiju u susednom selu Lipolist, vozeći bicikl 30-ak kilometara ako vreme to dozvoljava, pokušavajući frustracije nakupljene tokom nedelje da oslobodim. Nekako sam uspevao da nastavim sa sportskim angažmanom, sada kao sportski radnik u lokalnom Rukometnom klubu, imajući u vidu da sam se bavio rukometom do svoje 30.godine života. Ostaci slobodnog vremena, ako ga je i bilo, predstavljali su iscepkane parčiće ukradene od sna, koje sam ispunjavao učenjem nemačkog jezika kao i odlascima na fakultet nastavljajući svoje postdiplomske studije iz onkologije. Izlasci kao i konzumiranje alkohola su bili u zbiru retki, mogao bih za sebe reći ne tako intenzivni. Cigarete me nikad nisu privlačile, tako da nisam ni bio pušač.

Interesantno je bilo što u tom periodu, nikako nisam mogao da se naspavam, a san je bio prilično plitak. Pripisivao sam to mojim dežurstvima. Fizička kondicija je bila na zavidnom nivou za muškarca u drugoj polovini 4. decenije, pogotovo što sam i pored svih obaveza uspevao da zimi provedem prilično vremena na skijanju na Jahorini, a leti pored mora, plivao na Uni i Vlasinskom jezeru.

Negde u avgustu 2019.godine počeo je kašalj, kašljucanje nalik onom kada se čovek naguta prašine. Ono što je problem je trajanje tog kašlja  kao i sam zvuk. To nije bio zvuk ničemu nalik do tada, ni bronhitisa, ni laringitisa, ničega. Kašalj traje već 3 nedelje, intenzitet kašljla se stidljivo pojačava, ja i dalje u svom ritmu, posao, bicikl, sport, ne pridajući neku važnost. Nemam temperaturu, nema nikakvog iskašljavanja, nisam izgubio na kilaži, nemam noćno znojenje, simptomi su na jednoj strani moje lekarske percepcije, na drugoj strani stoji upozorenje moje profesorke pulmologije koja je decidno navodila: ,,Uporni kašalj i promuklost koji traju 3 i više nedelja, dijagnostifikovati!“. Tako ja odlučujem da se javim iz svoje smene, u uniformi, pulmologu. Svi nalazi krvi, biohemijski parametri uredni, RTG pluća uz maštu mogao bi se protumačiti kao virusna pneumonija desno, spirometrija uredna. Dobijem tu neku antibiotsku terapiju koja se prima kroz dnevnu bolnicu, ja negodujem, osokoljen da ipak nije ništa. Međutim, usledio je i skener. Gotovo sam sasvim siguran da nije ništa spektakularno. Nakon odrađenog skenera, odlazim u sobu kod kolega radiologa, sa kojima sam oduvek u vrlo prisnim drugarskim i kolegijalnim odnosima. Atmosfera je međutim haotična. Njih dvoje su se ušetali po kancelariji, tumaraju, prevrću knjige, počinje kontradiktorna priča, očigledno je da nešto ne štima. Naravno moji snimci su PACS sistemom digitalno već došli do njih. U jednom trenutku mi se obraćaju, ja gledam ekran i vidim život. Izgleda vretenasto, nejasne strukture, narušene arhitektonike, potpuno različito, pomešano i ružno u odnosu na plemeniti parenhim pluća. Tada mi se zaljuljala cela soba. Spustio sam ruku polako na trosed i seo. Ipak, nadao sam se da je i dalje neka atipična infekcija-pneumonija imajući u vidu moj jednomesečni boravak na edukaciji u inostranstvu ranije. Sve sumnje su otklonjene kada sam hospitalizovan na Institutu za plućne bolesti Sremska Kamenica, gde je bronhoskopski utvrđen adeno karcinom pluća, makrocelularni karcinom u 3b stadijumu.

Aktivan život i posle dijagnoze.

Definitivna dijagnoza je u principu bila očekivana 95%, jedino što sam priželjkivao je da bude tip sa kojim se može „raditi“ kako bi uspeo neki period života da produžim. Onih 5% je ostalo -neracionalna nada. Tačnu patohistološku dijagnozu sam saznao pre nego što mi je nadležna lekarka rekla, od druga, u toku prethodne večeri, kada sam sa koleginicama igrao remi. Čim mi je rekao, otišao sam u sobu. Iako sam imao i bromazepame i ksalole, ja ništa nisam uzeo. Zatvorio sam oči i u 15 minuta sam se oprostio sa svim prethodnim ambicijama koje sam do tada imao i baštinio. Istovremeno, sebe sam prekoreo, što jedino do tad nisam uspeo da proširim porodicu. Doduše, do tada nismo ni razmišljali o tome. Greška. Nekako, u takvim egzistencijalnim krizama, shvatiš da si bez potomstva niko. Zrno peska.

Jutro je bilo sunčano, ja obrijan, lepo obučen na razgovoru kod lekarke. Vesti sam primio sa olakšanjem. Krenulo je lečenje, prihvatanjem. Dobio sam novog lekara, koji mi je predstavio svoj tim, ulio poverenje. Jako mi se dopao. Osetio sam sigurnost i rešenost. Obaveštavam svoju suprugu, ona dolazi u Kamenicu, plačemo zajedno u liftu. Odlazimo na razgovor kod lekara. Predstavlja nam strategiju i plan lečenja, bez prognoze, ali sa čvrstom voljom da ćemo se boriti do kraja i stići do svetla na kraju tunela. To mi se svidelo. Lucidnost takođe. U jednoj replici, stihu Električnog orgazma sa albuma Crni bombarder sav moj strah je raspršen. Idemo. Sedam u rolerkoster, krećemo u novi vid lečenja, uzima se krv za sveobuhvatno genomsko profilisanje, ja dajem semeni materijal u banku zbog budućeg procesa VTO (vantelesne oplodnje), dakle imam neki cilj. Podrška partnera u tom trenutku, kao i u svakom sledećem, svakodnevno, a ponekad i češće, nemerljiva je pomoć i najsvetliji primer istinske, Hrišćanske ljubavi.

Bolnica u Kamenici je otvorenog tipa, u parku. Ja imam narukvicu, obučem civilnu odeću i odem na kafu ispred Instituta, ili se prošetam. Često sam se šetao do Dunava, crkve, Kameničkog parka ili sam jednostavno gledao fudbal na terenu lokalnog fudbalskog kluba. Obišao sam i legat kuću Jove Jovanovića Zmaja. Nisam imao utisak da sam teško obolela osoba. Na odeljenju su me obilazili školski drugovi, neke kolege, prijatelji, roditelji. Došla mi je čak drugarica koju nisam video godinama a sa kojom sam zajedno studirao i koja mi je uvek bila prijatelj i oslonac. Nekako u tom periodu intenzivnog viđanja, kafeterija ispred Instituta bila je moja kancelarija. Viđao sam ljude koje bezrezervno volim i koji mene isto tako vole. Uvek ću ih voleti. Njih nema puno.

Kroz 3 nedelje lek je stigao, skrojen na osnovu mog genetskog otiska. Studijski lek, koji do tada niko nije koristio u redovnoj upotrebi. Tek registrovan u Japanu i SAD za neke druge stadijume i slučajeve. Ja pomislih tad....to je to. Moja priča. Počinjem sa terapijom. Ne radim. Petog dana kašalj staje. I danas se sećam dana, kako je jenjavao kašalj, da bi uveče stao. Kontrole su na 3 nedelje. Infiltrati se stidljivo smanjuju. Ja počinjem da nosim naočare i puštam bradu. Menjam matricu ponašanja. Na bolovanju sam, ne radim svoj posao lekara, pomažem zetu u poslu komercijaliste kad sam odmoran i naspavan. Ujutru kad se probudim, pogledam se u ogledalo i ne vidim sebe uredno izbrijanog doktora medicine, nego momka sa bradom i naočarima koji uopšte čak ni fizički a kamoli likom ne podseća na mene. To mi je dalo prostora da se depersonalizujem, da uđem u „par tuđih cipela“ zavaram sebe, menjajući sebi izgled i dnevnu rutinu. Takav pogled na stvarnost doneo mi je nestvarno olakšanje i prostor za razmišljanje...šta dalje.

Aktivan život i posle dijagnoze.

Rešio sam da se posvetim sebi i ljudima koje volim. Da nađem više vremena za sebe i svoje hobije (vinarstvo i vinogradarstvo) i zadovoljstva, da odstranim sve što mi krade vreme i dovodi u stanja napetosti i stresa, ili da barem smanjim svoju izloženost svemu tome. Istovremeno sa lečenjem, nalazim vremena da odem na skijanje u 3 navrata na Jahorinu, potom na sajam Poljoprivrede u Zagreb a pre svega na Hilandar, što je oduvek bila moja želja.

Nakon 4 meseca terapije, tumor smo smanjili dovoljno (downstage), tako da ulazimo u operativno lečenje. Moj doktor, pre svega prijatelj me maestralno vodi kroz sve to. Vadimo desno plućno krilo, i dobijamo kompletan odgovor. Patolozi ne nalaze tumorske ćelije niti infiltrate. Sve je fibroziralo. Tu stajemo sa terapijom. Počinje korona. Kontrole postaju ređe zbog kompleksnosti situacije, velikog pritiska na zdravstveni sistem a i moje osetljivosti na korona virus. Odlazim na rehabilitaciju na Taru, sam i izolovan. Treba se navići živeti sa jednim plućnim krilom. Naravno, pripremani smo na Institutu za tako nešto. Vežbe disanja su čudo. Prolaze dani i meseci. Nedostaje mi neka obaveza. Rešavam da počnem da učim grčki jezik, da vežbam memoriju. Uvek mi se dopadao. Časovi su „on-line“, uživam. Korona i dalje traje, ali jenjava. Ja se dobro osećam i planiram da se vraćam u struku. Naravno, ipak pod malo drugačijim okolnostima. Napuštam bolnicu, odlazim na Akademiju (fakultet) da predajem medicinsku grupu predmeta, upisujem Master vinarstva i vinogradarstva sa željom da obnovim dedin vinograd. Imajući u vidu da smo supruga i ja na procesu VTO (vantelesne oplodnje) počinje da me interesuje Ginekologija i akušerstvo. Spoznaja da pomažete u donošenju života, sama radost rađanja života, predstavljaju poseban osećaj za svakog lekara. Upisujem volonterski specijalizaciju iz ginekologije i akušerstva. Pitaju me kolege, pa zašto, zbog čega...moj odgovor je uvek jasan, ipak sam ja lekar. Na kraju, angažovan mozak nema previše prostora da razmišlja o bolesti.

Sama bolest, s vremena na vreme pokaže i svoju nepredvidivu, životnu stranu. Za ove 4 godine, do sada je bilo još terapija, zračenja na X nožu, problema sa nabavkom leka koji je u međuvremenu registrovan u svim zemljama EU... sve se da rešiti strpljenjem i ljubavlju. Korak po korak. I sada, svake godine, sa jednim plućnom krilom odlazim na skijanje po par nedelja i na plivanje takođe. Sigurno neću trčati 100m sprint, ali životni maraton svakako već trčim mojom dinamikom.

Tako, s verom u našu zajednički borbu da ćemo dobiti potomstvo, a i moju ličnu borbu, mi guramo dalje.

Nikola Beljić